Оригинална величина иконе: 376 x 427 mm
Порекло: I век
Аутор: Јеванђелиста Лука (грч. Λουκᾶς био је лекар и пријатељ апостола Павла)
Јајчана темпера на дасци.
Тип иконе: Одигитрија

На икони је приказан лик Мајке Божије са рукама подигнутим у молитви и лик Божанског детета на грудима.
Икона се налази у Саборној цркви Свете Софије у Великом Новгороду. Слика је двострана. На реверсу су, можда, приказани праведни Јоаким и Ана како стоје у молитви пред Исусом Христом. Према каснијим записима на икони, то су апостол Петар и мученица Наталија. Икона има осовину, односно удаљена је икона. Датира из друге четвртине XII века. На маргинама иконе приказане су фигуре светих Георгија Победоносца, Јакова Персијанца, Петра Атонског и Онуфрија Великог (или Макарија Египатског) у природној величини.
Богородице Знамење је православна икона са сликом која припада иконографском типу Оранта. Једна од најпоштованијих икона у руском православљу.
Сам назив „Знамење“ значи „знак“, „ознака“, „чудо“, и односи се на једно велико чудо које се десило пред њом.
Иконографија: „Оранта са Емануелом“
Икона припада типу Оранта (грч. „она која се моли“):
Пресвета Богородица је приказана усправно, са подигнутим рукама у молитви (гест древне молитвене позе).
На Њеној прси представљен је Младенац Христос у кругу – то се назива Емануел, што значи „Бог с нама“.
Христос је у благослову, с мудрим, озбиљним изразом, као вечни Логос.
Ова иконографија истиче тајну Оваплоћења, јер Христос у телу борави у утроби Богородице.
Оригинална чудотворна икона се данас чува у Софијском сабору у Великом Новгороду.
Бројне копије су такође прослављене као чудотворне, нарочито у:
Курску (Курско-Кореннаја икона Знамења), Москви, Санкт Петербургу.
Празновање
10. децембар (27. новембар по јулијанском календару)
– У спомен на чудо из 1170. године.

Извештаји о чудима која се приписују икони Знака Пресвете Богородице датирају од 25. фебруара 1170. године, када су трупе кнеза Андреја Богољубског и његових савезника, који су хтели да казне Новгородце за незаконити данак из кнежевске земље Двине, опседали Велики Новгород. Силе су биле неједнаке, а Новгородци су почели да се моле Господу за чудо. Према предању, треће ноћи опсаде, новгородски архиепископ Јован је чуо глас који му је заповедио да изнесе икону Пресвете Богородице из цркве Преображења Господњег у улици Иљина и стави је на зид тврђаве.
Током верске процесије, опсадници су испалили много стрела, а једна је погодила лице Девице Марије. Сузе су потекле из очију Богородице, и окренула је лице Новгороду. У то време, непријатељи су били обузети необјашњивим ужасом, бацили су оружје и, тукући једни друге, почели су журно да се повлаче из града[2]. Новгородци су прогонили непријатеља и извојевали потпуну победу (види Чудо са иконе знака (Битка Новгородаца са Суздаљанима)).

У знак сећања на ово чудо, архиепископ Јован је у XII веку установио прославу у част иконе Богородичиног знака 27. новембра, која се у Руској Цркви слави до данас. Сматра се да празник није одређен 25. фебруара, да се не би пореметила служба Сирене недеље или Великог поста, која се обично дешава у ово време, већ 27. новембра, на дан сећања на мученика Јакова Персијанца, по свој прилици, јер је то био имендан тада чувеног новгородског градоначелника Јакуна (Јакова).
1356. године икона је пренета у цркву Богородичиног знамења. У XVII веку у част иконе подигнута је велика камена црква.
После револуције 1917. године икона се налазила у збирци Новгородског музеја. Августа 1991. године чудотворни лик је пренет у Руску Православну Цркву и постављен у Саборну цркву Свете Софије у Великом Новгороду у иконару испред иконостаса.
Слике Богородице, сличне икони Знамења, налазе се још од зоре хришћанске ере. Најранији је лик Богородице из катакомби Свете Агнезе у Риму, датира из IV. века, где је Богородица приказана са Божанским дететом на крилу. Традиција се даље развија у византијском иконопису. У Грчкој се слична слика обично везује за Рождество Христово, а само у Русији је постала и Знак, знак милосрђа Мајке Божије људима.