Оригинална величина: 655 х 825 мм
Темпера на дасци, 1500 година
Аутор: Критска школа.
Налази се у Хеленском институту за византијске студије у Венецији, Италија.

Свети Георгије или Свети Ђорђе (280—303) је био римски војник у гарди цара Диоклецијана, који је мученички страдао током прогона хришћана. У хришћанству (источном и западном) се слави као Свети Ђорђе. Прославља се два пута годишње 6. маја (Ђурђевдан) и 16. новембра (Пренос моштију – Ђурђиц). У уметности се често приказује како убија змаја, односно аждају.

У хришћанској иконографији Свети Ђорђе се још од VII века приказује као војник (без коња, у стојећем ставу) и са копљем или мачем у десној руци. Од IX века се појављује још један приказ Светог Ђорђа: на коњу, у војводском оделу, како копљем убија аждају. На том приказу се, поред њега, мало даље налази једна женска прилика у господском оделу како стоји. Сматра се да је жена која је на икони заправо царица Александра и да она симболизује рану хришћанску цркву, а да аждаја коју Ђорђе убија симболизује многобоштво. Приказ светог Ђорђа који убија аждају је заснован на популарној легенди хришћанске митологије — „Ђорђе и аждаја“.

Верује се да је рођен 280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био римски војни официр. Још док је био дете, када је његов отац погинуо, мали Ђорђе се са мајком преселио у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио високо образовање.

У римској војсци се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник).

На једном сабору је говорио против оваквог односа према хришћанима и о њиховом даљем прогону а том приликом је изашао пред цара Диоклецијана и изјавио да је и сам хришћанин, након чега цар наређује војницима да га затворе у тамницу.

Према предању, по царевом наређењу, војници су положили Ђорђа на земљу, забили му ноге у кладе, а на груди му поставили велики, тешки камен. Тако притиснут, у великим боловима, дочекао је јутро, када га је посетио цар, међутим, Ђорђе је и даље одбијао да се одрекне своје вере.

Након дуготрајне тортуре и мучења које је издржао, цар Диоклецијан је наредио да га отрују. Међутим и то је преживео не одричући се вере. Након тога цар нареди да погубе. Стигавши на губилиште, Ђорђе стаде на одређено место и помоли се. Затим Ђорђе положи своју главу, и би посечен дана 6. маја 303. године.

Године 494, Ђорђе је проглашен за свеца, од стране папе Гелазија I (492—496).

Култ Светог Ђорђа се зачео доста рано. На месту његовог гроба у Лиди Палестинској, за време владавине цара Константина I (306—337), подигнута је црква њему посвећена. Током IV века, култ Светог Ђорђа се из Палестине проширио на цело Источно римско царство а у V веку и на Западно римско царство.

По броју оних који га славе, Свети Ђорђе је друга слава у Србији (после Светог Николе).