Аутор: Јован Зограф који је радио у Хиландару
Оригинална величина иконе: 255 х 325 мм
Темпера на дасци, XIX век
Икона се налази у Ризници манастира Хиландара на Светој Гори.

Света Петка или Преподобна мати Параскева (грч. Παρασκευή, у прев. петак) је била хришћанска византијска подвижница из XI века. Дан њеног помена — Петковдан, обележава се 27. октобра, и шеста је слава по броју свечара у Србији. Име „Петка” је директан превод њеног грчког имена „Παρασκευή”.

Родила се у тадашњем селу Епивату, код тадашњег града Калистратије, који се налази на обали Мраморног мора 10. века. Потицала је из имућне и побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, да би касније постао епископ Мадитски (989—996) и светитељ у граду Мадиту код Галипоља.

Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву, она је била веома побожна. Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота, она напусти родитељски дом и оде у Цариград, где се замонаши у цркви Свете Софије и добије име „Параскева“, а затим се запути у Јорданску пустињу, живећи строгим аскетским животом, где се ради Христа подвизавала све до своје старости.

У доба позне старости, сањала је анђела који јој је рекао да напусти пустињу и врати се у свој родни град, Епиват.[4] После повратка, поживела је још две године. Верници су је сахранили по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.

По другом, бугарском извору, она је била сахрањена непримерено поред једног столара, па након тога и једног морнара, чија су телеса грозно мирисала. Због те непријатности силом прилика откопани су гробови и тада је откривено њено „нетрулежно тело“, али није дирано. Тек када су нека Ефимија и неки Ђорђе, независно једно од другог, сањали исти сан о њеној светости и добили наредбу да је одатле изваде, народ је откопао гроб и њене мошти пренео у цркву, где су најпре чуване.

Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле их бугарски цар Јован Асен 1238. године пренесе у Трново. Из Трнова након његовог пада (1393) су се мошти селиле преко Видина, до Бруса (1396) – биле пренете у Влашку, након пада Бугарске под Османлије. Када је и Влашка постала угрожена турским упадима, а на молбу српске кнегиње Милице султану Бајазиту, мошти су пренете у Србију 1398. године, у средњовековни град Жупањевац. Одатле су око 1400. пренете у манастир Љубостињу, па су коначно 1417. пренете у Београд. Кад је Сулејман I 1521. године освојио Београд, он уз остале драгоцености преноси у Цариград и мошти св. Петке, заједно са протераним Србима Београђанима. На молбу и трошком молдавског господара Василија Арбанаса званог Лупула 1641. године мошти су пренете у град Јаши, где се и данас налазе (осим два прста шаке, који су у капели свете Петке на Калемегдану). Молдавски кнез је да би спасао мошти светице, наводно 1632. године исплатио дугове Светог гроба у Јерусалиму (за 42.000 мађарских златника) а 1641. године и дуг Васељенске патријаршије, и још подмитио Турке у Цариграду са 390 кеса дуката.

Света Петка се по броју свечара налази на шестом месту на листи највећих српских слава. Култ Свете Петке је веома развијен међу Србима, па је Петковица као јача слава раширена у више крајева, а највише у источној Србији и Далмацији.

Ходочашће у светињама које се налазе у Саборној цркви у Јашију постало је један од главних верских догађаја у Румунији. Стотине хиљада ходочасника окупљају се сваке године у Јашију другог викенда октобра да би обележили спомен Свете Параскеве, док је сам град у исто време установио своје Дане прославе.

У српском православном црквеном календару су 1900. године биле три светитељке истог имена:
„Преподобна мати Параскева – Света Петка!“ (14/27. октобра),
„Мученица Параскева Римска“ (26. јула) и
„Великомученица Параскева“ (28. октобра).

Сада их има само две – јесења, права Света Петка Епиватска и летња – мученица. Тај факат је уносио забуну, јер су то три различите особе, свете жене из различитих периода хришћанске историје.